Babaroga od žene

Iskreno,oduvek sam želela biti pisac. Biti stvaratelj dela koje će biti čitano iznova i iznova. Delo koje će ne samo biti isčitavano,već jedno od onih čije se stranice okreću i kada požute. Jedno od onih koje teraju ljude da nestanu na par sati. Da nestanu u magiji stvaranja i maštanja. Ponekad mi samopouzdanje toliko poraste da u stvari pomislim da ja to stvarno mogu. A ipak,tako često to moje takozvano samopouzdanje bude kratkog veka. I iz tog svog zaleta baci me na pod. Pretvori se u čudovište i šapuće mi stvari koje mi se uvek motaju u zadnjem delu mozga. Znate,onom delu u koji se bojite i da pogledate. Bojite se i da pomislite na njega da se ne bi uskomešao i naterao vam suze na oči. Šapne mi ono što se bojim sama sebi da priznam. "Zašto bi ti,u ovoj zemlji bez budućnosti,napravila ikakvu promeni. Hahahah. Dali ti stvarno misliš da ti to možeš. Šta to tebe čini toliko drugačijom?" Njegov sarkastični podsmeh bi me bacio na pod i opet bih,sa svojim propalim snom skupljalasnove rasute po tastaturi i brisala ih suzama. Ali toliko toga se promenilo od našeg poslednjeg susreta,čudovište moje. Ja sam se toliko promenila. Nisam više dete koje se boji neuspeha. Nisam više plašljiva tinejdzerka koja se boji tudjih mišljenja i podsmeha. Naprotiv,trebaju mi,trebaju mi ta mišljenja puna sarkazma i mržnje. Jer se bojim da pored svega sto se desilo od našeg poslednjeg susreta, čudvište moje,bojim se da se više neću plašiti. Bojim se da sam sav strah isplakala. I znam, imam mnogo gorih sudbina nego što je moja. Ali meni je moja patnja najgora. I to je stvar koju mnogi neće da priznaju. Uvek govore kako je tužna sudbina nekog drugog,tuđeg. A ustvari ne misle tako. Ustvari je nama ljudima prirodno da mislimo samo na sebe. Prirodno je da nam je naša patnja najgora. Prirodno je da je moj strah najgori. Jedini problem je taj što straha više nemam. Niti od neuspeha. Niti od zlih komentara. Ako nekome bude stalo da pročita moje reči,možda čak i da razmisli ili pročita neke stvari izmedju redova. Ma to će  biti odlično. A ko ne,pa hmh. Bar sam probala. Bar ću znati da sam dala neki deo sebe radi mog sna. Ko zna. možda jednog dana neko stvarno bude listao stranice ispunjene mojim rečima. Možda budu prevrtali korice sa mojim potpisom. Možda ja jesam neko različiti i drugačiji. A možda i nisam. Ali nije me strah. To je najgore od svega. Kad izgubiš strah stvasta može da se desi.
Eto,samo jedna misao od mene. Nove amaterske "BLOGERKE" koja je prvi put pogledala strah u oči i prva se nasmejala.